Омаж

ПОВОДОМ „СРПСКЕ ЕПОПЕЈЕ 1914–1918”, ИЗАБРАНИХ ДЕЛА АНТОНИЈА ЂУРИЋА, ИЗДАВАЧКОГ ПОДУХВАТА „ПРИНЦИП ПРЕСА”
Чувар памћења
„Не дам ни сузу да ми откину од памћења и гурну у заборав. Ни бол, ни јаук, ни уздах, ни кап проливене крви, ни писамце крвљу писано. Ни пуцања у чело иза поноћи. Ни копање свога гроба. Ни убијање људи мацолом у чело. Ни оно сурово вешање породиље из чије се утробе помаља дете. Не дам да у заборав оде ни оно мокрење у кандило. Ни они отргнути листићи из Светог писма, опогањени, ни гажење лица Богородице, ни револверски метак у чело Пантократора. Ништа не сме да се заборави”

Пише: Мишо Вујовић

Очи му засузе, глас затрепери, срце појача ритам, али ни на крају осме деценије живота не посустаје у томе да разбуђује, освешћује, отрже од заборава људе, догађаје, битке, јунаке, жртве, џелате, мученике... Свако негативно дешавање, а имамо их на претек, Антоније Ђурић одболује. Од Книна до Призрена, од Чачка до Цетиња, свака рана свога рода боли.
„Не дам ни сузу да ми откину од памћења и гурну у заборав. Ни бол, ни јаук, ни уздах, ни кап проливене крви, ни писамце крвљу писано. Ни пуцања у чело иза поноћи. Ни копање свога гроба. Ни убијање људи мацолом у чело. Ни оно сурово вешање породиље из чије се утробе помаља дете. Не дам да у заборав оде ни оно мокрење у кандило. Ни они отргнути листићи из Светог писма, опогањени, ни гажење лица Богородице, ни револверски метак у чело Пантократора. Ништа не сме да се заборави...”
А шта би све отишло у маглу колективне амнезије, којој смо иначе склони и без наредби и директива, да се 1929. године у Сјеници није родио Антоније Ђурић, „српски Солжењицин”, писац, вишеструки заточеник Брозових казамата.
Објавио је књиге Солунци говоре, Крај Мораве долина наде, За част отаџбине, Жене солунци говоре, По заповести Србије, Равногорци говоре, Црвена куга (I–III), Јуриш у поробљену отаџбину, Топлички устанак... на хиљаде текстова, репортажа, фељтона, исповести...

Из његовог пера загрмели су солунци, проговориле солунке, оживљени су Цер, Колубара, Кајмакчалан и Солунски фронт. Упалио је вечну свећу хиљадама страдалих од црвене куге – комунистичког терора.
Седамдесетих година прошлог века фељтон Солунци говоре у дневном листу Експрес политика изазива неслућено интересовање. Први пут после Другог светског рата и завођења комунизма јавност сазнаје о најузвишенијем тренутку националне историје, о херојима у опанцима и њиховим мудрим војводама, ћушнутим на маргину, у заборав. Са сцене Народног позоришта Солунци говоре и осветљавају једну страшну и узвишену епопеју. Точак историје се помера, српско памћење под тоталитаристичким ембаргом полако отвара замандаљене странице историје...
„Пао је комунизам”, каже, „али се комунисти сјајно држе”.

ЗА СРПСТВО И ИСТИНУ

Од многих заборављених и незнаних страдалника из подрума тајни црвених џелата извукао је Видосаву Тркуљац, којој се, као и Дражи, не зна гроба ни мрамора. Видосаву су комунисти довели, припремљену да сведочи против Драже. Они који су је видели описују је као високу и витку жену четрдесетих година, продорног гласа. Говорили су да је избеглица из Херцеговине.
На њено сведочење рачунали су државни тужилац Милош Минић и Дражин бранилац Драгић Јоксимовић, бележи Антоније у трећем тому Црвене куге.
Истражни судија Јосиф Маловић наређује стражарима да уведу сведока Видосаву Тркуљац. Ушла је чврстим кораком, смело, као неко ко носи правду у рукама.

Када је угледала Дражу на оптуженичкој клупи узвикнула је: „Господине ђенерале!”
„На то је Маловић вриснуо:
– Не тако! Не ословљава се он тако. Кажите: ,оптужени‘.
Видосава је на ове речи смело узвратила:
– Оптужен од вас и од комунистичке партије, али није оптужен од мене и од српског народа.
Видосава ништа више није могла да каже, јер су дворану испунили претећи узвици прерушених ознаша:
– Смрт сведоку! Смрт сведоку!
За Видосаву је суђење било завршено. Изнели су је из суднице и више је никада нико није видео.”
И сам аутор ових потресних сведочанстава, ове хронике смрти, патње и страдања српског народа под комунистима, осетио је „правдољубивост” Брозовог комунизма.
„Србија нема чему да се нада, за њу нема милости”, обећао је Броз у свом првом обраћању после Другог светског рата. И одржао је реч.
„И ово што се данас догађа последица је Брозове владавине и умоболних српских комуниста. Броз би био нико и ништа без српских комуниста. Враћајући се из Београда са орденом народног хероја Југославије, Енвер Хоџа је својим грађанима обећао да ће Космет бити саставни део велике Албаније”, подсећа чича, несаломиви борац за српство и истину. И то у време када је то био огроман ризик.

БИСТРЕ ОЧИ НА ВРХУ НЕБЕСА

„Косово није равница, ни долина, ни брежуљак, ни гора, ни житно поље крај Лаба и Ситнице. Косово је душа Србинова, крв његова, рана незацељена. Његова клетва и молитва, његово памћење и колевка у којој је са сваком капи млека, док је био дете, примио свету причест из мајчиних груди. Косово је небески врх одакле нас мотре бистре очи честитога Кнеза који данас плаче и пита се: чиме то тргујемо?! О, моји Срби!? Није данашња структура дала Космет. Дао га је, између осталих, поп Влада Зечевић. Брозов комесар и пуковник, први Брозов министар унутрашњих послова Србије. Он је забранио Србима да се врате на своја огњишта. Оним мученицима избеглим у време окупације да не би били поклани. Причао ми је свештеник да се срео са Владом Зечевићем непосредно пред његову смрт и да му је бивши министар полиције и бивши свештеник рекао:
– Прото, ја сам издао Бога.
Издали су Бога сви они који су се одрекли својих очева.”
Робијао је Антоније седам година у Сремској Митровици и то са таквим величинама какви су били др Стеван Мољевић (преминуо у затвору), др Ђуро Ђуровић, др Војин Андрић, др Коста Кумануди, адвокат Драгић Јоксимовић (такође умро на робији), професор Сава Банковић и књижевник Борислав Пекић.
Бавећи се својим патриотским послушањем, Антоније Ђурић је имао ту срећу да упозна велики број ратника из Првог светског рата. Да се са њима дружи, разговара, сачува за потомство њихова драгоцена сведочанства.
„Познавао сам јунаке, прекаљене ратнике. Наши очеви и дедови су били морално чисти. Србија је била земља моралног здравља, моралне истине, земља коју је волео и ценио свет, а непријатељи је поштовали.
Када су из Беча генералу Поћореку поручили да изврши самоубиство због слома офанзиве и пораза на Церу и Колубари, одговорио је да ће то учинити ако и један аустријски генерал победи српску војску”, прича Антоније Ђурић, мој пријатељ и колега, човек који никада у животу није правио компромис око истине.
Једне давне вечери, док смо седели у „Орлу”, у близини „Политике”, Антоније је причао о грађи прикупљеној за Црвену кугу и у тренутку је поменуо Воју Мишића, сина прослављеног војводе Живојина, као припадника партизанског покрета који је сведочио против свог оца и Драже Михајловића, за разлику од старијег Александра, официра Равногорског покрета, стрељаног од Немаца и поред понуде за помиловање.
– У вама је пола немачке крви. Ваша мајка Елза је Немица – рекао је Александру официр Гестапоа.
– Та половина моје крви је истекла на Колубари – пркосно је узвратио Александар Мишић, стајући одлучно пред стрељачки вод. Последња жеља му је била да отпертла чизму. Сазувши се њоме је гађао немачке војнике и тако на симболичан начин и у задњим секундама живота није престао да пружа отпор.
„Воја је био нешто друго. Комуниста који је обрукао оца”, рече Антоније уздишући.
„Немој, образа Ти, то да објавиш! Немој, због Живојина!” завапи Милета, војвода и професионални Србин из Подгорице, чији је смисао живота, безмало три деценије, опонашање ђенерала Драже Михајловића.
„То је истина и она је само једна. Војвода Живојин Мишић је јунак и бесмртник, његов најмлађи син је комуниста и отпадник”, био је неумољив Антоније.

ВАИСТИНУ ДОБРО ЈУТРО

Смрт Јосипа Броза Антонија затиче на радном месту новинара Експрес политике. Уредно са осталим запосленима и ожалошћеним колегама силази у свечану салу на комеморацији поводом Брозове смрти. Као неки члан ожалошћене породице, заузима централно место у првом реду. Тик уз директора и остало руководство.
Конферансије позива да се минутом ћутања ода почаст Јосипу Брозу. Чују се уздаси, шкрипа столица, понеки јецај рањених другова и другарица.
Антоније Ђурић, новинар Експрес политике, незаинтересовано остаје да седи. Настаје комешање, повлачење за рукав.
„Устани, Антоније”, шапатом наређује директор.
„Ја том зликовцу ни мртав нећу устати!” пролама мраморну тишину Антонијев глас. Одседео је минут ћутања и изашао из сале да не би слушао хвалоспеве о Титу.
Једног јутра, на Васкрс Господњи, у препуни лифт у згради „Политике” улази директор Александар Бакочевић и поздравља колеге:
„Добро јутро, другови!”
„Ваистину добро јутро!” одговори лежерно Антоније.
Поводом стогодишњице Првог светског рата, као омаж овом изузетном и часном српском перу, „Принцип Прес” реализовао је вредан издавачки подухват: изабрана дела Антонија Ђурића у шест књига под називом „СРПСКА ЕПОПЕЈА 1914–1918.”

***

Сведочење
Антоније Ђурић (Сјеница, 1929), књижевник, публициста, новинар.
Гимназију учио у Ужицу. Са својим вршњацима, из угледних националних кућа, основао је тајну организацију Равногорски покрет слободе.
Највећи део радног века провео у Београду, као новинар Експрес политике. Један од ретких новинара куће „Политика” који је, у време „друге Југославије”, отворено исказивао своја српска и православна уверења. Под комунистичким режимом робијао је, невин, седам година у Сремској Митровици
Објавио је књиге: Солунци говоре. Овако је било (1978), Крај Мораве долина наде (1983), За част отаџбине (1985), Жене солунци говоре (1987), По заповести Србије (1994), Равногорци говоре (1996), Црвена куга (2002), Јуриш у поробљену отаџбину (2016), Топлички устанак (2017)...

***

Са солунцима
У другој половини седамдесетих година XX века, у београдском дневнику Експрес политика излазио је Ђурићев фељтон „Солунци говоре” који је изазвао огромну пажњу. Било је то први пут после Другог светског рата и успостављања комунистичког режима да се српској јавности скрене пажња на хероје из Првог светског рата који још живе, ту, међу нама. Њихове драматичне и тешке исповести као да су означиле почетак српског болног буђења из смртоносне омаме. Преточен у истоимену књигу и позоришну представу, тај спис, као и остале Ђурићеве књиге које су касније изашле, указују да је реч о расном писцу документарне прозе, „српском Солжењицину”, који потресним сведочанствима руши срамни заборав и подмукло затирање историје.